Orlovi, Kolarov i Prvenstvo

Vladimir Petrović Pižon ulazi u svlačionicu. Njegove oči su hladne, njegovo lice ne odaje ni najmanju naznaku emocije. Nacionalni fudbalski tim Republike Srbije posmatra ga kao jedan. Napolju, čuje se huk sa Ljudski Vrt stadiona u Mariboru.

– Slušajte momci – počinje on, a reprezentacija sluša kao jedan. – Mnogi su me kritikovali u medijima zbog mojih izjava. Kao, previše sam odmeren, nemam napadački duh. Trebalo je da kažem da ćemo pregaziti ove glupe Slovence, kako ćemo im od bulje napraviti tunel ispod Alpa. Ja nisam takav čovek, momci. Vidite, u mojoj bogatoj karijeri, imao sam priliku da radim u Kini, velikoj zemlji, velikoj. I mudroj. Tamo sam naučio mnogo toga, dok sam, kao što znate, vodio Dailan Šide fudbalski klub, a zatim i reprezentaciju. Mnogo sam naučio od Kineza. Da li drvo koje padne u šumi, a nema ko da ga čuje, pravi zvuk? Vidite, takve stvari daju mudrost, sportsku i životnu. Ja znam da ne smemo da podcenjujemo Slovence. Raspičkali su nam Jugu iz keca u kec, a sada se radujemo kada nam prodaju hleb i mleko u njihovim super–marketima. Razumete, izjebali su nas a da i sami ne znamo kako. Opasan je Slovenca, prefrigan je Slovenca. Nisu prošli na EP, ništa im ova utakmica ne znači, ali neće nas pustiti, jer su đubrad. Ali nećemo puno o njima. Moramo da pričamo o nama. Nama, jer smo tim, je li tako Stankoviću, sokole?

Dejan Stanković klima glavom, držeći u krilu nagradu koja obeležava stotu odigranu utakmicu za reprezentaciju.

– Jeste, normalno da jeste. Hajde sada da prođemo kroz taktiku još jednom – nastavlja Vladimir Petrović. – Samo polako. Ko žuri taj gubi. Nemojte suviše brzo da prenosite igru, niti da pravite duga dodavanja, kada znate da vam ne idu. Ako niste sigurni šta se dešava, vratite nazad loptu, dugo traje tih 90 minuta. Tošiću, računamo na tvoj dribling, stalno i uvek. Proceni kada bi trebalo da dodaš, ali moj savet: nemoj to raditi uopšte. Pravo do šesnaesterca, baci i golmana ako možeš, bez šuta, samo uleti u go sa loptom u nogama. To će demoralisati Slovenca! Jovanoviću, čujemo da si gledao poslednjih dana ''Magnoliju'', ''Biće krvi'' i slične, snažne drame sa upečatljivim glumačkim kadrom. Odlično. Sve kako smo se dogovorili – kaže i zaverenički klima glavom.

Jovanivić čini isto.

– Dalje. Startovaće Mrđa u napadu, ali ti Mrđa ništa nećeš uraditi, pa neću da trošim reči. U drugom poluvremenu ulaze Pantelić i Krasić, sokolovi moji. Panteliću, tebi ništa ne mogu da savetujem, ti si formiran igrač koji poseduje dubinsko razumevanje ove kompleksne igre koju Hrvati zovu nogomet, Amerikanci soker, a svi ostali fudbal. Uživam svaki put kada uspeš da primiš loptu; kako se krećeš pre nego što padneš, i posebno svaki put kada se ne vraćaš u odbranu, ali se zato bacaš na odbijene lopte u napadu, i trčiš za njima kao mentalno hendikepirano dete za golubovima, iako bi svako drugo, jednako mentalno hendikepirano dete videlo iz aviona da nećeš stići. Bravo, kako te mladi na intenetu, video sam, zovu, Pantela. Krasiću, ti si isto dobar, ali su te žabari malo pokvarili. Mnogo bre nešto dodaješ u poslednje vreme, nema onih divnih individualnih akcija kada driblaš dva odbrambenjaka zabijen u uglu terena, a onda ni ne iznudiš korner. Pričaj sa Tošićem gde grešiš. Vidiću – okreće se Petrović ka jedinom čoveku čije lice pokazuje manje emocija nego njegovo – Nemanja. Manjane. Srpski zide. Srpski bedeme! Srpski kapitenu Mančester Sitija, najvećeg tim na planeti Zemlji! Ti držiš odbranu u rukama, a ako bude trebalo da se odlučuje, tvoji čelični srpski živci iz Srbije će presuditi. Mogu ti samo jedno savetovati: ako dođe do penala, seti se Ronaldove tehnike. Portugalca, ne debelog Brazilca.
Petrović gleda na sat i spaja ruke.

– To bi bilo to – svi ustaju, ali se Petrović nakašljavam. – Još samo nešto.
Svi sedaju.

– Kolarov. Kolarove. Kooo-Larov, kako bi to rekao tvoj imenjak Aca sa RTS-a. Znate da ne volim da kudim, nego samo hvalim, ali moram nešto da kažem. Slušaj bre Kolarov, koji je bre tvoj problem?! Šta se bre ti ložiš?! Koji ti je kurac da trčiš stalno, gore-dole, bre jesi ti došao ovde da treniraš za maraton?! Ima te svuda, napad, odbrana, dobro ubacuješ, imaš sjajan pregled igre, znaš kada bi trebalo da šutiraš, kada da dodaš, retko grešiš. Pa je li 'oćeš da svi izgledamo kao majmuni? Kao nemotivisani, netalentovani i generalno potpuni isključeni jadnici koji nemaju šta da traže na EP? Bre, odjebi bre sa tim trudom, sposobnošću i požrtvovanošću, Kolarove, ko si ti da se zbog tebe svi loše osećamo? Kada završiš napad i krene kontra, nemoj odmah da se vraćaš, koja ti je pička materina?! Pa je li svi treba da se vraćaju? I Pantela isto? Nemoj me bre zajebavati. Znam da si ti iz Premijer lige, ali brate, ako 'oćeš da budeš Englez, nosi kišobran! – crvenilo iz Petrovićevog lica počinje da bledi. – A sada, izađite na teren i razvalite te glupe Slovence! – završava Petrović glasno.

Svi se deru i tapšu, Marko Pantelić prvi skače i izleće na najbliža vrata. Svi se umiruju i gledaju u tom pravcu. Dve sekunde kasnije, Pantelić se vraća.

– Znači brate, ovo je ostava.